Stavovi suda o naknadi štete. Advokat Beograd je izdvojio odabrane stavove suda o naknadi štete koje možete ispod pogledati. Treba istaći da su izdvojeni sudski stavovi posebno značajni kod sudskih sporova vezanih za saobraćajne nezgode.
NAKNADA ŠTETE NASTALE U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI (ČL. 200 ZOO)
GARANTNI FOND ČINE SREDSTVA KOJA SE OBRAZUJU DOPRINOSOM ORGANIZACIJE ZA OSIGURANJE RADI EKONOMSKE ZAŠTITE PUTNIKA I TREĆIH OŠTEĆENIH LICA I TA SREDSTVA, IZMEĐU OSTALOG, KORISTE SE ZA NAKNADU ŠTETE, ZBOG SMRTI, POVREDE TELA ILI NARUŠAVANJA ZDRAVLJA, PROUZROKOVANE UPOTREBOM NEPOZNATOG MOTORNOG VOZILA.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pretrpeli nematerijalnu štetu, a tužilac BB i materijalnu štetu u saobraćajnoj nezgodi koja se desila krivicom vozača nepoznatog putničkog vozila, uz doprinos tužioca BB od 10%, s obzirom da je i sam učinio prekršaj saobraćajnih propisa jer je u naseljenom mestu vozio nedozvoljenom brzinom. Utvrđujući sve okolnosti koje su od značaja za utvrđivanje visine štete koju su tužioci kritičnom prilikom pretrpeli, nižestepeni sudovi su delimično usvojili zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete, a u potpunosti odbili zahtev tužioca BB za naknadu materijalne štete.
Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da neosnovanost zahteva prema tuženom za naknadu materijalne štete koje je pričinilo nepoznato vozilo proizilazi iz člana 99. i člana 105. Zakona o osiguranju imovine i lica, koji je važio u spornom periodu. Prema odredbama člana 99. stav 1. Garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacije za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica i ta sredstva, između ostalog, koriste se za naknadu štete, zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja, prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila (član 92. stav 2. tačka 2.).
Odredbom člana 105. istog Zakona predviđeno je da se šteta zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja prouzrokovane upotrebom nepoznatog motornog vozila naknađuje do iznosa na koji je tim Zakonom ograničena obaveza organizacije za osiguranje za štetu prouzrokovanu upotrebom putničkih vozila. Citiranim odredbama Zakona, kada je u pitanju nepoznato vozilo, nije predviđena naknada materijalne štete iz sredstava Garantnog fonda. Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 77/06 od 13.4.2006. godine.
NAKNADA ŠTETE PRETRPLJENE NA RADU U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI (ČL. 200 ZOO)
TUŽENA JE U OBAVEZI DA TUŽIOCU NAKNADI ŠTETU, KOJU JE PRETRPEO NA RADU U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI ZA KOJU NIJE KRIV, JER ĆE TUŽILAC UBUDUĆE MORATI DA IZBEGAVA BAVLJENJE BILO KAKVIM SPORTSKIM AKTIVNOSTIMA, A POSEBNO ANGAŽOVANJE OBE RUKE. IMAĆE OTEŽANU MOGUĆNOST OBAVLJANJA NAJTEŽIH POSLOVA U DOMAĆINSTVU (KREČENJE, ČIŠĆENJE STANA, NABAVKA ZIMNICE, OGREVA), MORAĆE DA IZBEGAVA HLADNOĆU I VETROVITO VREME.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (radnik – policajac tužene), povređen je u saobraćajnoj nezgodi 22.12.1998. godine u Peći, kada je upravljao službenim vozilom, vlasništvo tužene. To vozilo tužilac je propisno zaustavio ispred semafora. Vozač vozila marke “……”, BB nije držao bezbedno odstojanje od vozila, kojim je upravljao tužilac i nije blagovremeno reagovao da zaustavi svoje vozilo, pa je tim vozilom udario u tužiočevo vozilo.
U postupku je utvrđeno da na strani tužioca nije bilo propusta, niti krivice za nastalu štetu. Isključivo odgovoran za štetu je vozač BB. Medicinskim veštačenjem utvrđeno je da je tužilac kritičnom prilikom zadobio nagnječenje vrata i vratne kičme (lake telesne povrede) i otok kičmene moždine u vratnom delu – segmentu sa razvojem spinalnog šoka (teške telesne povrede). Zbog ovih povreda ostale su trajne posledice – smanjenje pokretljivosti vrata odnosno vratne kičme blago u trajnom stepenu, oslabljenost mišićne mase leve nadlaktice, podlaktice i šake blago u trajnom stepenu, oslabljenje mišiće snage leve ruke u blažem stepenu i trnjenje kože cele leve ruke.
Tužilac će morati da izbegava bavljenje bilo kakvim sportskim aktivnostima, a posebno angažovanje obe ruke. Imaće otežanu mogućnost obavljanja najtežih poslova u domaćinstvu (krečenje, čišćenje stana, nabavka zimnice, ogreva), moraće da izbegava hladnoću i vetrovito vreme. Istim veštačenjem utvrđen je i intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha. Inače, u momentu nastanka štete, tužilac je imao 34 godine.
Zahtev za naknadu štete po osnovu kolektivnog osiguranja radnika MUP-a tužilac nije podnosio. Nisu osnovani revizijski navodi da su dosuđeni iznosi nematerijalne štete previsoko odmereni. Imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja, nastale posledice i dužinu trajanja postupka obeštećenja, dosuđeni iznosi, i po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju pravičnu novčanu naknadu – satisfakciju tužiocu za štetu koju je trpeo i ubuduće će trpeti, odmerenu prema čl. 200. Zakona o obligacionim odnosima.
Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1002/06 od 13.2.2007. godine.
ODGOVORNOST PREVOZIOCA ZA NAKNADU ŠTETE ZBOG POVREDE PUTNIKA U
SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI KOJU JE SKRIVILO NEPOZNATO VOZILO (ČL. 684 ZOO)
PREVOZILAC ODGOVARA ZA NAKNADU ŠTETE ZBOG POVREDE PUTNIKA U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI IAKO JE ISTU SKRIVIO DRUGI NEPOZNATI UČESNIK U SAOBRAĆAJU UPRAVALJAJUĆI TERETNIM VOZILOM, JER SE KRETANJE DRUGOG VOZILA U SAOBRAĆAJU NE MOŽE SMATRATI STRANIM UZROKOM KOJI SE NIJE MOGAO PREVIDETI.
Iz obrazloženja:
”U provedenom postupku je utvrđeno da se dana 1.8.1999. godine dogodila saobraćajna nezgoda na magistralnom putu Užice – Nova Varoš u kojoj je učestvovao autobus vlasništvo tuženog, tako što je došlo do sletanja autobusa i prevrtanja istog na krov, kojom prilikom je ML, kćerka tužilaca M i N i sestra tužioca V izgubila život. Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su utvrdili osnov odgovornosti tuženog za naknadu ove štete. U motornom vozilu (autobusu) u pokretu, čiji je imalac tuženi, koje je bilo učesnik saobraćajne nezgode poginula je kćerka tužilaca M i Ne a sestra tužioca V, kao putnik i treće lice u odnosu na imaoce motornog vozila koje je učestvovalo u nezgodi.
Tuženi kao vlasnik vozila odgovara za štetu koju su pretrpeli tužioci na osnovu odredbe člana 174. ZOO, po pravilima odgovornosti od opasne stvari. Uslovi za oslobođenje tuženog kao imaoca opasne stvari, od odgovornosti u smislu člana 177. stav 1 i 2. ZOO , ne postoje, obzirom da šteta koju su pretrpeli tužioci ne potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije dejstvo se nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti, a šteta nije nastala ni isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica za koju tuženi kao imalac opasne stvari i nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.
Putnik sada pokojna M nije doprinela nastanku saobraćajnog udesa a drugi učesnik u saobraćajnoj nezgodi za koju tuženi tvrdi da je nn teretno vozilo ne može se smatrati trećim licem. Neosnovano u reviziji tuženi ističe da nije odgovoran za štetu, jer je do saobraćajne nezgode i štete došlo propustima nn teretnog vozila.
Osnov odgovornosti tuženog koji za naknadu ove štete solidarno odgovara sa drugim imaocem motornog vozila po principu objektivne odgovornosti proizilazi iz čl.178. st.4. ZOO, kako to pravilno zaključuje nižestpeni sudovi. Međutim, i da nema uslova za odgovornost tuženog po osnovu objektivne odgovornosti u smislu odredbe člana 178. ZOO, Vrhovni sud, smatra da bi u konkretnom slučaju tuženi bio odgovoran i po osnovu odredbe člana 684. ZOO, po kojoj prevozilac odgovara za sigurnost putnika od početka do završetka prevoza, kako u slučaju prevoza uz naknadu, tako i u slučaju besplatnog prevoza, te je dužan naknaditi štetu koja nastane oštećenjem zdravlja, povredom ili smrću putnika, izuzev ako je prouzrokovana radnjom putnika ili stranim uzrokom koji se nije mogao predvideti ni izbeći ili otkloniti.
Tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti, jer se kretanje teretnog vozila kao drugog učesnika u saobraćajnoj nezgodi ne može smatrati stranim uzrokom koji se nije mogao prevideti. Naime, teretno vozilo na putu na kome se obavlja saobraćaj ne može se smatrati stranim uzrokom koji se nije mogao predvideti a nepropisna i nepravilna vožnja učesnika u saobraćajnu ne može se smatrati višom silom jer su takve opasnosti zbog korišćenja vozila na motorni pogon koji se smatraju opasnim stvarima postojeće su i predvidive.”
Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev.br.668/03 od 19. 03. 2003. godine.
ODGOVORNOST ZA NAKNADU ŠTETE U SLUČAJU SAOBRAĆAJNE NEZGODE (ČL. 178 ZOO)
LICE KOJE JE KAO PUTNIK U PUTNIČKOM VOZILU PRETRPELO ŠTETU U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI U KOJOJ JE UČESTVOVALO I DRUGO PUTNIČKO VOZILO IMA STATUS TREĆEG LICA U SMISLU ČL.178. ST.3. ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA, I STOGA NAKNADU ŠTETE MOŽE DA OSTVARI OD BILO KOJEG OD IMALACA VOZILA, BEZ OBZIRA NA STEPEN ILI ODSUSTVO NJIHOVE POJEDINAČNE KRIVICE ZA NASTANAK NEZGODE.
Iz obrazloženja:
Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je kritičnom prilikom, kao putnik u vozilu neparničara G.J. povređen u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao i tuženi kao vozač drugog putničkog vozila. Tom prilikom tužilac je zadobio laku telesnu povredu u vidu potresa mozga, zbog čega je bio zadržan na lečenju u bolnici od 20.10 od 23.10.2003 godine, za koje vreme je trpeo bolove srednjeg i slabijeg inteziteta koji su mogli biti ublažavani lekovima protiv bolova.
Kod ovakvog stanja stvari,imajući u vidu odredbu čl.200 st.1 ZOO-a, pobijana presuda ne sadrži dovoljno jasne razloge da li bolovi koje je tužilac trpeo po svojoj jačini i trajanju opravdavaju primenu navedenog zakonskog propisa. Iz pobijane presude takođe nije jasno o kakvom se tačno strahu radi koji je tužilac trpeo u trajanju oko dve nedelje,u srednjem i slabijem stepenu, da li se radi o strahu za život (primarni strah) koji je tužilac mogao trpeti u toku samog kritičnog događaja i neposredno posle toga ili se moguće,ovakav strah isključuje zbog toga što je kritičnom prilikom zbog posledice povrede tužilac izgubio svest, ili se pak radi o strahu zbog posledica povređivanja (sekundarni strah) a što je sve
Prvostepeni sud bio dužan da razjasni detaljnijim saslušanjem veštaka neuropsihijatra, što će učiniti u ponovnom postupku. Pored navedenog,ukazuje se Prvostepenom sudu da putnik u jednom od dva motorna vozila koja su učestvovala u saobraćajnoj nezgodi ima status trećeg lica u smislu čl.178 st.3 ZOO-a, koji govori o odgovornosti za naknadu štete u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, pa kako prema st.4 navedenog zakonskog propisa za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovoaraju solidarno,bez značaja je za odgovornost tuženog za naknadu štete tužiocu, da li i u kojoj meri ima doprinosa saobraćajnoj nezgodi vozača putničkog vozila u kojem se kritičnom prilikom nalazio tužilac.
Rešenje Okružnog suda u Valjevu Gž.br.1348/04 od 18.11.2004.godine.
NEPRUŽANJE POMOĆI LICU POVREĐENOM U SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI IZ ČLANA 296.
STAV 1. KZ
NEOPHODNI USLOVI ZA POSTOJANJE OVOG KRIVIČNOG DELA SU DA JE IZVRŠILAC PRETHODNO PROUZROKOVAO POVREDU NEKOG LICA KAO VOZAČ MOTORNOG VOZILA ILI DRUGIM PREVOZNIM SREDSTVOM, DA JE U VREME IZVRŠENJA OVOG DELA OŠTEĆENI BIO ŽIV I DA JE IZVRŠILAC BIO U MOGUĆNOSTI DA PRUŽI POMOĆ POVREĐENOM.
Iz obrazloženja:
“Prvostepenom presudom okr. D.D. je oglašen krivim da je izvršio krivično delo nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nesreći iz člana 198. stav 1. KZ RS i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dva meseca. U izjavljenoj žalbi branilac optuženog ističe da nisu ispunjeni zakonski uslovi za postojanje ovog krivičnog dela, jer je oštećeni zadobio kritičnom prilikom smrtonosne povrede, tako da pružanje pomoći od strane okrivljenog u konkretnom slučaju nije imalo nikakve svrhe niti bi spasilo život oštećenom, niti bi mu znatno produžilo život, pa je predlagao da sud optuženog oslobodi od optužbe, zbog nepostojanja zakonskog obeležja ovog krivičnog dela.
Takvi žalbeni navodi branioca optuženog su od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani i to iz sledećih razloga: Radnja ovog krivičnog dela je ostavljanje bez pomoći lica koje je povređeno u saobraćajnoj nezgodi od strane vozača koji je u toj nezgodi učestvovao, radnja izvršenja se sastoji u propuštanju odnosno nečinjenju. Potrebna je samo objektivna veza da je povreda prouzrokovana, ne mora izvršilac biti kriv za saobraćajni udes. U saobraćajnoj nezgodi treba da je neko lice povređeno, da je zadobilo laku ili tešku telesnu povredu.
Osnovno je da je oštećeni u vreme izvršenja ovog dela bio još živ, bez obzira što smrtna posledica može nastupiti ubrzo, ili su povrede bile smrtonosne. Potrebno je i da je izvršilac imao mogućnosti da pruži pomoć povređenom (sam nije bio povređen). Za postojanje ovog dela bez značaja je uverenje okrivljenog da povređenom nije pomoć potrebna, da on lično nije stručan za pružanje pomoći, da su se na licu mesta zatekla i druga lica koja su mogla povređenom da pomognu. Ovo krivično delo je dovršeno samim ostavljanjem bez pomoći povređenog lica.
Saputnici u vozilu ne mogu biti izvršioci ovog krivičnog dela, ali mogu biti podstrekači ili pomagači. Krivica izvršioca se zasniva na zakonskoj obavezi vozača da ukaže pomoć povređenom i na umišljaju učinioca koji je svestan da je prouzrokovao povređivanje nekog lica, a nebitno je kakvu je povredu oštećeni zadobio, kao i priroda prouzrokovane povrede (na primer, u momentu izvršenja izvršilac nije ni znao o kakvoj se povredi radi kod oštećenog). (Presuda Okružnog suda u Somboru K.84/07 od 11.10.2007. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Kž-I-2818/07 od 21.01.2008. godine)
UZROK NASTANKA SAOBRAĆAJNE NESREĆE (ČL. 297 KZ)
SUD JE PRAVILNO PROPUST OPTUŽENOG DA BLAGOVREMENO REAGUJE NA PRISUSTVO BICIKLISTE NA PUTU I TAKO IZBEGNE SAOBRAĆAJNU NEZGODU DOVEO U UZROČNU VEZU SA UPRAVLJANJEM VOZILOM U ALKOHOLISANOM STANJU U KOLIČINI OD 1,40 ‰ ALKOHOLA U KRVI, I SA NEPRILAGOĐENOM BRZINOM VOŽNJE OPTUŽENOG USLOVIMA SAOBRAĆAJA I TO MOKROM KOLOVOZU, SMANJENOJ VIDLJIVOSTI ZBOG NOĆI I KIŠE, TE ČINJENICI DA JE UPOTREBLJAVAO OBORENA SVETLA, TAKO DA VOZILO NIJE MOGAO DA ZAUSTAVI PRED SVAKOM PREPREKOM KOJU JE PO DATIM USLOVIMA MOGAO DA PREDVIDI.
Iz obrazloženja:
Alkoholisano stanje optuženog sa stepenom alkoholisanosti od 1,40‰. utvrđeno je na osnovu priznanja optuženog u istrazi u pogledu količine i vremena kada je konzumirao alkohol, pa je prvostepeni sud ceneći ovaj deo odbrane optuženom i dovodeći ga u vezu sa nalazom Zavoda za sudsku medicinu iz Niša kojim je veštačena alkoholemija optuženog i nalazom i mišljenjem specijaliste neuropsihijatra ĐĐ u kome je navedeno da optuženi sa utvrđenim stepenom alkoholisanosti nije bio sposoban da bezbedno upravlja motornim vozilom zbog umanjenja psihomotornih sposobnosti, pravilno alkoholisanost optuženog doveo u uzročnu vezu sa radnjom optuženog i prouzrokovanom posledicom.
Stoga je pravilno prvostepeni sud propust optuženog da blagovremeno reaguje na prisustvo bicikliste na putu i tako izbegne saobraćajnu nezgodu doveo u uzročnu vezu sa upravljanjem vozilom u alkoholisanom stanju u količini od 1,40 ‰ alkohola u krvi, i sa neprilagođenom brzinom vožnje optuženog uslovima saobraćaja i to mokrom kolovozu, smanjenoj vidljivosti zbog noći i kiše, te činjenici da je upotrebljavao oborena svetla, tako da vozilo nije mogao da zaustavi pred svakom preprekom koju je po datim uslovima mogao da predvidi, usled čega je vozilom udario u bicikl sada pok. PP, koji je usled udarca glavom u prednje vetrobransko staklo i pada na kolovoz zadobio teške telesne povrede opasne po život usled kojih je nastupila smrt.
Pravilan je zaključak prvostepenog suda da je optuženi osnovno krivično delo izvršio sa eventualnim umišljajem, jer je bio svestan da vozeći u alkoholisanom stanju i neprilagođenom brzinom uslovima saobraćaja može dovesti u opasnost život i telo ljudi na koju zabranjenu posledicu je pristao, dok je u odnosu na nastalu smrtnu posledicu postupao nehatno olako držeći da do zabranjene posledice neće doći, a za koji je na strani 9. i 10. obrazloženja pobijane presude dao valjane razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i Vrhovni sud.
Iz presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 409/05 od 25.4.2005. godine.
VINOST ALKOHOLISANOG LICA KOD KRIVIČNOG DELA UGROŽAVANJE JAVNOG
SAOBRAĆAJA (ČL. 24 KZS)
KAD JE KOD OPTUŽENOG UTVRĐENA ALKOHOLEMIJA OD 0,85 PROMILA ALKOHOLA U KRVI USLED KOJE JE SPOSOBNOST OPTUŽENOG ZA UPRAVLJANJE MOTORNIM VOZILOM BILA BITNO SMANJENA, A SAOBRAĆAJNA NEZGODA NIJE NASTALA ZBOG ALKOHOLISANOSTI OPTUŽENOG, OPTUŽENI JE OSNOVNO KRIVIČNO DELO UGROŽAVANJE JAVNOG SAOBRAĆAJA IZVRŠIO SA SVESNIM NEHATOM, A NA SA EVENTUALNIM UMIŠLJAJEM.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka specijaliste neuropsihijatra nesumnjivo utvrdio da optuženi nije bio nesposoban za bezbedno upravljanje motornim vozilom, kao je to tvrdio javni tužilac u svojoj optužnici, već da je kod njega postojala bitno smanjena sposobnost za upravljanje motornim vozilom, pošto je njegova alkoholemija u vreme izvršenja krivičnog dela iznosila 0,85 promila alkohola u krvi.
Dalje, utvrđeno je da se saobraćajna nezgoda dogodila kada je optuženi izgubio kontrolu nad vozilom i prešao na levi trotoar gde se nalazila oštećena pešakinja, a da je led na kolovozu za optuženog to predstavljao iznenadnu pojavu, ali i da reakcija optuženog intezivnim kočenjem nije bila adekvatna uslovima puta.
Prema tome, prvostepeni sud je nesumnjivo utvrdio da do saobraćajne nezgode nije došlo zbog nesposobnosti optuženog za bezbedno upravljanje motornm vozilom putničkim vozilom i zbog neispravnosti kočionog sistema i samim tim pravilno našao da je optuženi osnovno krivično delo izvršio sa svesnim nehatom, a ne sa eventualnim umišljajem.
Iz presude Okružnog suda u Valjevu Kž. br. 256/02 od 27.08.2002.godine.
UZROK SAOBRAĆAJNE NEZGODE (ČL. 178 ZOO)
UZROK SAOBRAĆAJNE NEZGODE NE MOŽE BITI ISKLJUČIVO U PROPUSTU VOZAČA MOTORNOG VOZILA ČIJE JE REAGOVANJE U ODREĐENOJ SAOBRAĆAJNOJ SITUACIJI BILO NEADEKVATNO, UKOLIKO JE KAO REFLEKSNA RADNJA BILO IZNUĐENO NEPROPISNIM PONAŠANJEM DRUGOG UČESNIKA U SAOBRAĆAJU.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni sud nije dao pouzdan odgovor na odlučujuće sporno pitanje u ovoj pravnoj stvari:šta je uzrok saobraćajne nezgode, je li ona rezultat propusta isključivo jednog ili drugog učesnika, ili je pak saobraćajna nezgoda nastala kao rezultat propusta i tuženog U.J kao vozača teretnog vozila i sada pok.CN vozača putničkoig vozila.
Prvostepeni sud nalazi da nije sporno da je do kontakta vozila došlo na polovini kolovoza rezervisanoj za saobraćaj vozila iz pravca Subotice ka Beogradu kojim se kretalo putničko vozilo sada pok.CN, drugim rečima da je do saobraćajne nezgode došlo zbog prelaska vozila tuženog U.J na levu polovinu kolovoza i da je uzrok nezgode isključivo u navedenom propustu tuženog.
Kako iz krivičnih spisa i saobraćajno tehničkog veštačenja,koje je poslužilo krivičnom sudu kao osnov za oslobađajuću presudu protiv, u tom predmetu okrivljenog U.J, proizlazi da propust tuženog, koji prvostepeni sud ističe kao kao uzrok saobraćajne nezgode, predstavlja refleksnu radnju (kočenje i upravljanje vozila ka levoj polovini kolovoza) koja je iznuđena nepropisnim ponašnjem pok.CN koji je pokušao nepravilno preticanje i prelazak na levu polovinu kolovoza, prvostepeni sud je bio dužan da ispita eventualno postojanje i ovih okolnosti i oceni njihov značaj za nastupanje saobraćajne nezgode, ovo tim pre kada i iz veštačenja obavljenog u ovom parničnom postupku proizlazi da je preduzeimanje kočenja od strane vozača teretnog vozila i skretanje u levu stranu moglo biti posledica i pogrešne procene saobraćajne situacije u kojoj se kritičnom prilikom našao tuženi, jer, ako je reakcija vozača motornog vozila, kao učesnika u saobraćaju u određenoj saobraćajnoj situaciji bila neadekvatna, kao što je to ovde slučaj (do saobraćajne nezgode ne bi došlo da je tuženi zadržao svoje vozilo na svojoj polovini kolovoza), ali je, kao refleksna radnja, bila iznuđena nepropisnim ponašanjem drugog učesnika u saobraćaju, onda se ne može govoriti o isključivoj krivici za saobraćajnu nezgodu, a time i odgovornosti za štetu samo jednog učesnika, u ovom slučaju tuženog U.J.
Rešenje Okružng suda u Valjevu Gž.br.1089/04 od 15.07.2004.godine.
ODGOVORNOST GARANTNOG FONDA (ČL. 135 ZAKONA O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA)
VLASNIK ODNOSNO KORISNIK TRAKTORA KOJI SE KORISTIO ISKLJUČIVO ZA RAD U POLJOPRIVREDI NIJE DUŽAN DA ZAKLJUČI UGOVOR O OSIGURANJU OD AUTOODGOVORNOSTI I STOGA UDRUŽENJE OSIGURAVAJUĆIH ORGANIZACIJA JUGOSLAVIJE-GARANTNI FOND NE ODGOVARA ZA ŠTETU KOJA JE PRIČINJENA TAKVIM TRAKTOROM.
Iz obrazloženja
Izvedenim dokazima, Prvostepeni sud je, takođe, pravilno utvrdio da je sada pok.Zoran traktor kupio isključivo da bi koristio za rad u poljoprivredi i on ga je i koristio kao radnu mašinu isključivo za rad u poljoprivredi. Neosnovani su i navodi žalbe koji osporavaju primenu materijalnog prava od strane Prvostepenog suda.
Naime, Zakon o bezbednosti saobraćaja Republike Srbije na putevima propisuje u čl.135.da traktori koji se koriste isključivo u poljoprivredne svrhe, zaprežna vozila, radne mašine, motokultivatori i bicikli sa motorom podležu ponovnoj registraciji samo prilikom promene sopstvenika,odnosno nosioca prava korišćenja ili promene prebivališta sopstvenika. To praktično znači da ova vozila poseduju trajnu registraciju, za razliku od traktora koji se koriste za vršenje javnog prevoza ili za druge radove van poljoprivrede, a koji se registruju pod uslovima predviđenim za registraciju motornih vozila, a prema čl.136.pomenutog zakona.
Istim Zakonom u članu 132 st.1. propisano je da u saobraćaju na putevima mogu učestvovati traktori,radne mašine, motokultivatori, bicikli sa motorom, zaprežna vozila kao i priključna vozila koja vuku traktori i motokultivatori samo ako su registrovani. Ovim Zakonom u čl.138 st 2 je propisano i to da su registarske tablice za traktore koji se koriste u poljoprivredi, za motokultivatore i za njihova priključna vozila zelene boje, dok su sve ostale registarske tablice bele boje. Savezni Zakon o osiguranju imovine i lica u čl.83. propisuje obavezu vlasnika odnosno korisnika motornog i priključnog vozila da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima. Pod motornim i priključnim vozilima u smislu tog Zakona, a prema čl.84 st.1, smatraju se vozila za prevoz lica,za prevoz stvari i za vuču i radna vozila koja prema propisima o registraciji drumskih vozila moraju imati saobraćajnu dozvolu koja se produžava u rokovima ne dužim od 12 meseci.
Naravno, registraciji motornog vozila prethodi zaključivanje ugovora o obaveznom osiguranju a ovaj ugovor zaključuje se takođe u rokovima koji ne mogu biti duži od godinu dana. Odredbom člana 84 st.3 Zakona o osiguranju imovine i lica propisano je izričito da za štetu od upotrebe vozila na motorni pogon koja ne podležu registraciji u smislu čl.84 st.1 Zakona ne postoji obaveza organizacije za osiguranje da naknadi štetu.
Ovo praktično znači da organizacije za osiguranje nemaju obavezu da naknađuju štetu koju pričine vozila koja ne podležu obaveznoj godišnjoj registraciji, odnosno koja prethodno ne moraju da imaju zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. Imajući u vidu napred iznete propise, Okružni sud u Valjevu nalazi da je prvostepeni sud pravilno zauzeo stanovište da u konkretnom slučaju tuženo Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije-Garantni fond ne odgovara za štetu koja je pričinjena traktorom koji nije podlegao obaveznom osiguranju,budući da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da se predmetni traktor koristio isključivo za rad u poljoprivredi, pa su time neosnovani navodi žalbe koji osporavaju primenu materijalnog prava.
Iz presude Okružnog suda u Valjevu Gž.br.37/03 od 6.02.2003.godine.
DOPRINOS PEŠAKA SAOBRAĆAJNOJ NEZGODI
(ČL. 192 ZOO)
KADA JE KRETANJE PEŠAKA NA PUTU BILO NEPROPISNO, POSTOJI PRETPOSTAVKA O DOPRINOSU PEŠAKA NASTUPANJU SAOBRAĆAJNE NEZGODE. U SUPROTNOM,KADA JE KRETANJE PEŠAKA BILO PROPISNO, RADI UTVRĐIVANJA NJEGOVOG DOPRINOSA, NEOPHODNO JE PROCENITI DA LI JE, U KONKRETNOJ SAOBRAĆAJNOJ SITUACIJI, PEŠAK OBJEKTIVNO BIO U MOGUĆNOSTI DA NA BILO KOJI NAČIN IZBEGNE SAOBRAĆAJNU NEZGODU.
Iz obrazloženja:
Rešavajući o prigovoru podeljene odgovornosti koji su istakli oba tuženika, Prvostepeni sud je našao da je propust pešaka, sada pok.Ž, u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi bio taj što je pešak imao realnu mogućnost uočavanja nailazećeg vozila, te i u toj situaciji korišćenja bankina za sopstveno kretanje,koje su postojale i sa leve i sa desne strane kolovoza,iako su obe bile pokrivene snegom i ledom, te da se pok.Ž shodno odgovarajućim odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, po pravilu nije smeo kretati po kolovozu, već je bio dužan da se kreće po bankini uz levu ivicu kolovoza, pa sa tim u vezi nalazi da je njegov doprinos nastanku štetnog događaja 20%.
Iz ovako navedenih razloga Prvostepenog suda proizilazi da sud smatra da je kretanje pok.Ž kritičnom prilikom kao pešaka bilo nepropisno,odnosno protivno odredbi čl. 104 st. 1 ZOBSP-a, koja obavezuje pešaka da na putu koji ima trotoar ili drugu površinu određenu za kretanje pešaka, odnosno površinu pored kolovoza pogodnu za kretanje pešaka, da se takvim površinama kreće. Međutim, po odredbi stava 2. istog člana, na putu na kome postoji trotoar ili druga površina određena,odnosno pogodna za kretanje pešaka, ili na putu na kome postoji trotoar ili druga površina određena odnosno pogodna za kretanje pešaka, a koju pešaci ne mogu da koriste, iz bilo kog razloga, pešaci mogu da se kreću po kolovozu.
S obzirom na navedene zakonske propise,te činjenice koje utvrđuje Prvostepeni sud, da su obe bankine pored kolovoza, i sa leve i sa desne strane, bile prekrivene ledom i snegom, prvostepena presuda ne sadrži razloge o odlučnoj činjenici tj. da li je pok.Ž uopšte mogao za sopstveno kretanje da koristi zaleđenu i snegom prekrivenu bankinu pored leve ivice kolovoza, a što je važno za ocenu o tome da li je njegovo kretanje kritičnom prilikom bilo propisno u smislu odredbe čl.104 ZOBSP-a.
Takođe, prvostepenoj presudi nedostaju razlozi i o tome da li je, nezavisno od toga da li je kretanje pešaka u datoj saobraćajnoj situaciji na kolovozu bilo propisno ili ne, a kada se pešak već našao na kolovozu,da li je pešak objektivno mogao nešto da preduzme da ne dođe do saobraćajne nezgode, na primer zastajanje i sklanjanje u stranu, kod već utvrđene činjenice da je pešak imao realnu mogućnost uočavanja nailazećeg vozila.
(Rešenje Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 291/99 od 25. februara 1999)