Kontakt podaci

Advokat Veličković M. Veljko
Adresa: Resavska 8 11000 Beograd
Mobilni: 064-514-6577
Tel: 011-3242-544
E-mail: veljkov6@gmail.com

Naknada štete

   naknada stete u saobracaju

   naknada stete u saobracaju




Primeri iz sudske prakse

Na ovoj stranici ćete pronaći neke zanimljive primere iz sudske prakse

Naknada troškova prevoza sudska praksa




Na ovoj stranici možete videti neke zanimljve sudske odluke vezane za nakadu troškova prevoza radnicima.

Sudska praksa



NAČIN NAKNADE TROŠKOVA PREVOZA ZAPOSLENOM


(ČL. 118. ZAKONA O RADU)

"Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005 i 61/2005) u članu 118. tačka 1) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Prema tome, opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu potrebno je utvrditi kriterijume i merila za isplatu ovih troškova, odnosno pod kojim uslovima i na koji način se zaposlenima obezbeđuje naknada ovih troškova. Poslodavac može zaposlenima da kupi mesečnu pretplatnu kartu, da obezbedi sopstveni prevoz, isplati naknadu prevoza u novcu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ili na drugi način obezbedi prevoz za dolazak i odlazak sa rada.

Naknada troškova pripada zaposlenom za dane u kojima je dolazio na posao, odnosno zaposleni nema pravo na naknadu navedenih troškova za dane odsustvovanja sa rada (godišnji odmor, plaćeno odsustvo i sl).

Takođe, zaposleni koji živi u blizini sedišta poslodavca i nema potrebu korišćenja prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla, nema pravo na naknadu troškova po ovom osnovu, s obzirom da nema navedene troškove.

Poslodavac je dužan da zaposlenima, u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, naknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa posla. Ako zaposleni smatra da mu je postupanjem poslodavca povređeno pravo, može da se obrati nadležnoj inspekciji rada, koja u skladu sa članom 268. Zakona o radu, vrši nadzor nad primenom zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora o radu kojima se ureduju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih. Takođe, u skladu sa članom 195. Zakona o radu, protiv rešenja kojim mu je povređeno pravo, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom."

(Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-186/2009-02 od 3. aprila 2009. god.)

NAKNADA TROŠKOVA PREVOZA PREMA MESTU STVARNOG STANOVANJA ZAPOSLENOG


(ČL. 118. ZAKONA O RADU)

"U članu 118. tačka 1) Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

Prema tome, poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi stvarne troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada, najmanje u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuje se način obezbeđivanja naknade troškova prevoza, kao i do koje udaljenosti se obezbeđuje naknada ovih troškova.

Polazeći od navedenog, zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u visini stvarnih troškova prevoza do udaljenosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, bez obzira na mesto prebivališta u ličnoj karti."

(Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-80/2010-02 od 11. marta 2010. godine)

PRAVO NA NAKNADU TROŠKOVA PREVOZA I PROMENA PREBIVALIŠTA


(ČL. 118. ZAKONA O RADU)

KOD ODLUČIVANJA DA LI TREBA PRIZNATI PRAVO NA NAKNADU TROŠKOVA PREVOZA UTIČE I OKOLNOST DA LI JE ZAPOSLENI PRODAO STAN U MESTU RADA KOJI S OBZIROM NA NJEGOVU UDALJENOST OD MESTA RADA ISKLJUČUJE PRAVO NA NAKNADU TROŠKOVA PREVOZA PA ON NEMA PRAVO NA TE TROŠKOVE KADA SE ODLUČIO DA PROMENI PREBIVALIŠTE I STVARNO ŽIVI U DRUGOM MESTU.

Iz obrazloženja:

U postupku donošenja pobijane presude izostali su razlozi o odlučnim činjenicama na okolnost ko je bio titular prava svojine na stanu u L. kada je taj stan otkupljen i da li je taj stan prodat a ako jeste kada. U prisustvu ovih nedostataka ne mogu se oceniti ni navodi žalbe da su se supruga i deca tužioca doselila u V. po završetku gradnje stambene zgrade i da je tužilac imao porodični stan u L. koji je povremeno koristio. Prvostepeni sud se ovim pitanjima nije bavio iako ih konstatuje u činjeničnom referatu obrazloženja presude, već samo polazi od činjenice prijavljenog prebivališta tužioca i mesta njegovog rada a pri tome i nisu utvrđene prethodno naznačene okolnosti. Prema odredbi člana 41. stav 1. Opšteg kolektivnog ugovora poslodavac je dužan da zaposlenom naknadi povećane troškove koji su u funkciji izvršenja poslova i s tim u vezi naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada prema kriterijumima za ostvarivanje ovog prava utvrđenim posebnim odnosno pojedinačnim kolektivnim ugovorom. Svrha naknade troškova prevoza je naknada povećanih troškova koji su u funkciji izvršenja poslova. Međutim, kada zaposleni ima u svojini ili zakupu stan u državnoj svojini u mestu rada i zbog toga nema potrebu za povećanim troškovima dolaska na rad, tada on nema pravo po shvatanju ovog suda na naknadu troškova prevoza samo zbog toga što se odlučio da promeni prebivalište i stvarno živi u drugom mestu. Stvar je slobodne dispozicije građanina da izvrši izbor mesta stanovanja i na tu njegovu odluku niko ne može uticati. Međutim ako taj zaposleni ima stan u mestu rada koji s obzirom na njegovu udaljenost od mesta rada isključuje pravo na naknadu troškova prevoza tada on nema pravo na te troškove. Prvostepeni sud o svemu tome nije vodio računa kao ni o činjenici da je tužilac od tuženog dobio stan u neposrednoj blizini mesta rada, da je taj stan menjao za veći stan u L. (ostala je nerazjašnjena činjenica kada je otkupljen a kada prodat veći stan i prvobitno dobijeni stan), a iz spisa ove parnične stvari da je tužilac zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju 16.2.1999. godine sa roditeljima. O svemu tome prvostepeni sud nije vodio računa zbog toga pobijana presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, pa s tim u vezi ni navodi žalbe koji ukazuju na načelo poštenja i da je tužilac dobio stan na 400-500 metara od radnog mesta, da je kasnije preprodajom sa porodicom koristio stan tako reći na istom odstojanju sve do 2002. godine i da zato nema pravo na naknadu troškova prevoza. Stvar je dispozicije svakog građanina i da na najbolji način ostvaruje svoje ekonomske interese i s tim u vezi menja mesto prebivališta i u tom cilju na osnovu autonomije volje stupa u odgovarajući ugovorni odnos. Međutim, kada taj isti zaposleni ima pretenziju i da ostvari naknadu troškova prevoza na teret poslodavca onda sve te okolnosti ne mogu ostati bez značaja kao ni to da li je on u mestu rada imao u svojini ili zakupu stan i da li bi da je isti koristio imao pravo na naknadu troškova prevoza.

(Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1. br. 518/04 od 7. 9. 2005)

NAKNADA TROŠKOVA PREVOZA


(ČL. 118. ZAKONA O RADU)

POSLODAVAC JE DUŽAN DA ZAPOSLENOM NADOKNADI TROŠKOVE PREVOZA RADI ODLASKA NA RAD I POVRATKA SA RADA, IAKO ZAPOSLENI U OVU SVRHU NIJE KORISTIO SREDSTVA JAVNOG SAOBRAĆAJA.

Iz obrazloženja:

Prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje. Od strane prvostepenog suda utvrđeno je da tužilac živi u Takovu i da na radno mesto putuje u Ub i da mu u periodu od 1.07.1997 godine do 31.07.2004 godine, nisu plaćeni troškovi prevoza.Utvrđeno je takođe da kada radi u popodnevnoj smeni tužilac nije u mogućnosti da koristi prevoz, s obzirom da mu je radno vreme do 20 časova, a poslednji redovni polazak autobusom je u 19,40 časova, zatim da je u spornom periodu tuženi drugim radnicima koji koriste javni prevoz isplaćivao troškove prevoza u celini.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo nalazeći da stoji obaveza tuženog da tužiocu isplati troškove u celini koje troškove je tužilac kao nužne imao za dolazak na rad,bez obzira što nije koristio javni prevoz, obračunavajući iste u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, na osnovu odredbi iz čl. 41 st. 1 i st. 2 tač.1 Opšteg kolektivnog ugovora, i Posebnog kolektivnog ugovora za tuženog.

Iz presude Okružnog suda u Valjevu Gž.1.br.377/05 od 11.07.2005.godine.

OBAVEZA ISPLATE NAKNADU TROŠKOVA PREVOZA NE MANJE OD IZNOSA PROPISANOG ZAKONOM


(ČL. 118. ZAKONA O RADU)

"Članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005 - dalje: Zakon), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, a u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Članom 284. stav 1. Zakona propisano je da odredbe kolektivnog ugovora koji je na snazi na dan stupanja na snagu Zakona, a koje nisu u suprotnosti sa zakonom, ostaju na snazi do zaključivanja kolektivnog ugovora u skladu sa zakonom.

Zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, a u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Ukoliko je kolektivnim ugovorom zaposlenima utvrđeno manje pravo od prava propisanog zakonom, poslodavac je u obavezi da zaposlenima isplaćuje naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini propisanoj zakonom."

(Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-373/2005-02 od 8. maja 2005. god.)

NAKNADA TROŠKOVA SMEŠTAJA I PREVOZA INOSTRANIM POSLOVNIM PARTNERIMA (ČL. 15. ZAKONA O POREZU NA DOBIT PRAVNIH LICA)


(ČL. 15. ZAKONA O POREZU NA DOBIT PRAVNIH LICA)

"Sa stanovišta poreskih propisa, izdaci za reklamu, propagandu i reprezentaciju priznaju se kao rashod u iznosu do 3% od ukupnog prihoda, saglasno članu 15. stav 6. Zakona o porezu na dobit preduzeća ("Sl. glasnik RS", br. 25/2001, 80/2002, 43/2003 i 84/2004).

Sa poreskog stanovišta, kao izdaci za reprezentaciju mogu se priznati ugostiteljske i slične usluge, kao i davanja proizvoda poslovnim partnerima, sopstvenih ili drugih proizvođača, koji prema uobičajenim shvatanjima u poslovnim odnosima mogu biti predmet takvih davanja (notesi, tašne i drugi slični proizvodi koji se koriste u radne svrhe), a koji (izdaci) moraju biti verodostojni, odnosno dokumentovani odgovarajućim dokazima da su nastali i da su plaćeni.

Kad se radi o ugostiteljskim uslugama, kao izdaci za reprezentaciju, mogu se priznati, pored ugostiteljskih usluga u užem smislu (hrana i piće, odnosno ručak, večera i sl.) i troškovi na ime uplata ugostiteljskim preduzećima po osnovu prenoćišta i ishrane poslovnih partnera (iz zemlje i inostranstva), ako su u funkciji zaključivanja i realizacije poslovnih ugovora, odnosno ostvarivanja drugih oblika poslovne saradnje.

U pogledu troškova koji sa stanovišta propisa kojima se uređuje računovodstvo i revizija i opštih akata preduzeća, odnosno preduzetnika imaju karakter poslovnog rashoda reklame, propagande i reprezentacije, ti troškovi, saglasno odredbama Zakona o porezu na dohodak građana ("Sl. glasnik RS", br. 24/2001, 80/2002, 135/2004, 62/2006 i 65/2006 - ispr. -dalje: Zakon), nemaju karakter prihoda fizičkih lica i ne podležu plaćanju poreza na dohodak građana.

Saglasno navedenom, kao izdaci za reprezentaciju mogu se priznati nedvosmisleni i verodostojno dokumentovani troškovi po osnovu ugostiteljske usluge u užem smislu (hrana i piće) kao i troškovi plaćeni ugostiteljskim preduzećima za poslovne partnere (iz zemlje i inostranstva) po osnovu troškova prenoćišta i ishrane, kao i troškovi po osnovu prevoza koji se neposredno plaćaju prevozniku, ako su u funkciji zaključivanja i realizacije ugovora, odnosno ostvarivanja drugog oblika poslovne saradnje.

Takođe, saglasno načelu fakticiteta, Poreska uprava u svakom konkretnom slučaju, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, opredeljuje poreski tretman prihoda koje ostvari fizičko lice."

(Mišljenje Ministarstva finansija, br. 414-00-227/2007-04 od 10. septembra 2008. god.)


NAKNADA ŠTETE ZBOG GUBITKA ZARADE U BUDUĆNOSTI (ČL. 195 ZOO)

NAKNADA ŠTETE ZBOG GUBITKA ZARADE U BUDUĆNOSTI (ČL. 195 ZOO)

Ukoliko oštećeni u vreme zadobijanja telesne povrede nije još počeo da privređuje, može ostariti pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade u budućnosti zbog smanjenja radne sposobnostiu vreme kada bi prema normalnom toku stvari i svim okolnostima mogao otpočeti da stiče zaradu .
Obrazloženje :
Naime, nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili odredbu člana 195 ZOO, kojom je predviđeno da je odgovorno lice dužno da naknadi štetu licu kome je zbog telesne povrede ili narušenja zdravlja radna sposobnost potpuno ili delimično smanjena, ako povređeni zbog toga trpi štetu u vidu izgubljene ili smanjene zarade. Gubitak radne sposobnosti predstavlja u imovinsko pravnom smislu štetu, ukoliko usled toga povređeni ne može da ostvaruje zaradu, koju bi, inače, po redovnom toku stvari ostvarivao ili mogao da ostvari svojim radom. Takođe i lice čija je mogućnost napredovanja uništena ili smanjena, ima pravo na naknadu štete od odgovornog lica, ako usled ovih posledica trpi određenu štetu. Ukoliko oštećeni u vreme zadobijene telesne povrede nije još počeo da privređuje, može ostvariti pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade u budućnosti zbog smanjene radne sposobnosti prouzrokovane telesnom povredom, u vreme kada bi prema normalnom toku stvari i svim okolnostima mogao otpočeti da stiče tu zaradu. To dalje znači, da se ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete za izgubljenu zaradu samo zbog činjenice što u vreme povređivanja nije bio u radnom odnosu. Takođe je neprihvatljiv i stav nižestepenih sudova da time što je tužilac ostvario pravo na ličnu invalidninu i što mu je priznato pravo na mesečna novčana primanja u visini prosečne zarade zaposlenih u RS, shodno Uredbi o materijalnom obezbeđenju i drugim pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata iz oružanih akcija posle 17.08.1990. godine, ne postoji stvarna štete izražena u negativnoj razlici u zaradi koju je imao pre povrede i koju ostvaruje posle povređivanja. Ovo sa razloga što u postupku nije utvrđeno da li bi tužilac sa svojom kvalifikacijom, da nije došlo do njegovog povređivanja i umanjenja njegove radne sposobnosti, po normalnom toku stvari zasnovao radni odnos i koliko bi iznosila njegova zarada, te da li bi se u tom slučaju pojavila negativna razlika između sadašnjih primanja koja ostvaruje i te zarade koju bi ostvarivao. Tužilac je inače isticao da bi, da nije bilo ranjavanja zasnovao radni odnos u nekoj od radnih organizacija u Zaječaru i ostvarivao prosečnu mesečnu zaradu elektrotehničara. Pored navedenog i licu čija je mogućnost napredovanja uništena ili smanjena pripada pravo na naknadu štete od odgovornog lica, ako usled ovih posledica trpi štetu. U tom smislu, nižestepeni sudovi su propustili da utvrde da li bi tužilac po normalnom toku stvari, da nije došlo do njegovog povređivanja a ceneći sve okolnosti ovog slučaja, završio elektrotehnički fakultet i u međuvremenu zasnovao radni odnos kao elektroinženjer, te da li zbog toga ima pravo na naknadu štete. Stoji činjenica da tužilac taj fakultet još nije završio, ali je izostalo utvrđivanje da li bi tužilac taj fakultet završio u određenom roku da do povređivanja nije došlo, odnosno da li je zbog posledica povređivanja i zbog njegove umanjene radno profesionalne sposobnosti takvo napredovanje isključeno ili otežano i produženo na određeno vreme i do kada, ili da fakultet ne bi završio i da do njegovog povređivanja nije došlo.
Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2840/05 od 8.3.2006. godine


‹ First  < 5 6 7 8 9 10 > 
 
developed by SOFT+ / © Advokat Veljko M. Veličković 2014.