Sudska praksa



RAZVOD BRAKA I BRAČNA TEKOVINA KAO POSEBNI PRAVNI INSTITUTI
Postojanje bračne tekovine i njena podela kao poseban pravni institut ne mogu uticati na pravo jednog bračnog druga da tužbom traži razvod braka, jer se bračna tekovina, shodno odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, može deliti kako tokom trajanja braka tako i po razvodu braka, pa se stoga razvod braka ne može uslovljavati prethodnom podelom bračne tekovine.
Obrazloženje:
Suprotno navodima žalbe, Okružni sud nalazi da je prvostepena presuda u navedenom delu zasnovana na činjeničnom stanju koje je potpuno i pravilno utvrđeno i na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo, a ne stoje ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje ovaj sud kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se pobijana presuda imala ukinuti. Naime, po provedenom postupku utvrđeno je da su parnične stranke zaključile brak 7.11.1971. godine iz kog braka imaju dvoje punoletne dece, pa s obzirom da mirenje bračnih drugova nije uspelo, da je tužilja u nastavku postupka ostala kod zahteva da se brak parničnih stranaka razvede zbog trajno poremećenih odnosa, to je pravilno postupio prvostepeni sud kada je u smislu odredbe člana 83. Zakona o braku i porodičnim odnosima, brak parničnih stranaka razveo. Prvostepeni sud je za svoju odluku u obrazloženju iste dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, a koje se navodima žalbe tuženog ne dovode u sumnju. Žalbeni navodi tuženog, da je prvostepeni sud trebalo prethodno pre odluke o razvodu braka da odluči o podeli bračne tekovine, neosnovani su. Ovo stoga, što postojanje bračne tekovine i njena podela kao posebni pravni instituti ne mogu uticati na pravo jednog bračnog druga da tužbom traži razvod braka, jer se bračna tekovina, shodno odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima, može deliti kako tokom trajanja braka tako i po razvodu braka, pa se stoga razvod braka ne može uslovljavati prethodnom podelom bračne tekovine.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 345/97 od 22.1.1997. godine).

IMOVINA STEČENA UGOVOROM O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANJU
(ČL. 171 I ČL. 180 PORODIČNOG ZAKONA)
Imovina stečena kao naknada za izdržavanje po ugovoru o doživotnom izdržavanju ako su oba bračna supružnika učestvovala u davanju izdržavanja, predstavlja zajedničku imovinu bračnih supružnika ,bez obzira što je samo jedan od njih ugovoren kao davalac izdržavanja.
Obrazloženje:
"U konkretnom slučaju, tuženi je kao davalac izdržavanja tokom trajanja braka supružnika zaključio teretni ugovor sa svojim ocem. Preuzetu obavezu izdržavanja izvršavala su oba supružnika do smrti oca tuženog. Pri tome, oboje su imali približno iste zarade, zajednički su se angažovali oko kupljene stoke i obrade zemlje roditelja tuženog a valja ceniti i utvrđenu podelu posla u domaćinstvu po kojoj je tužilja pretežno prala, spremala i obavljala kućne poslove u celoj kući, dakle i u onom delu koji su koristili roditelji tuženog. Imovina stečena kao naknada za izdržavanje po ugovoru o doživotnom izdržavanju predstavlja zajedničku imovinu bračnih drugova, ako su oba bračna druga učestvovala u davanju izdržavanja, bez obzira što je samo jedan od njih ugovarač kao davalac izdržavanja. Kako se shodno članu 171. stav 1. Porodičnog zakona u konkretnom slučaju radi o imovini stečenoj u toku trajanja bračne zajednice, to su pravilno nižestepeni sudovi shodno članu 180. navedenog zakona utvrdili udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1235/2006 od 21.6.2006. godine)

ALEATORNOST KOD UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANjU
Aleatornost kod ugovora o doživotnom izdržavanju manifestuje se kroz neizvesnost o vremenu smrti primaoca izdržavanja, kao budućeg događaja. Pri tome, osnovni uslov za postojanje aleatornosti kod ove vrste ugovora jeste da budući događaj, smrt primaoca izdržavanja, bude za ugovorne strane neizvestan, dakle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a ne isključivo u objektivnom smislu.
Obrazloženje :
Kod ugovora o doživotnom izdržavanju aleatornost se odražava u neizvesnosti koliko dugo će trajati obaveza davaoca izdržavanja, odnosno koliko dugo će primalac izdržavanja primati ugovoreno izdržavanje. Dakle, aleatornost se manifestuje kroz neizvesnost o vremenu smrti primaoca izdržavanja, kao budućeg događaja. Pri tome, osnovni uslov za postojanje aleatornosti kod ove vrste ugovora jeste da budući događaj, smrt primaoca izdržavanja, bude za ugovorne strane neizvestan, dakle zahteva se neizvesnost u subjektivnom, a ne isključivo u objektivnom smislu. Kako je u konkretnom slučaju u sprovedenom postupku utvrđeno, da je pok. D. iz bolnice bila otpuštena kući sa saniranim zdravstvenim stanjem, kao i da je po izlasku iz bolnice nastavila da živi sa tuženom u istom domaćinstvu do svoje smrti, nije osnovan zaključak revizijskog suda da je kod zaključenog ugovora izostao element aleatornosti. U svojoj presudi revizijski sud navodi da na nedostatak aleatornosti ukazuje saznanje tužene o bliskoj smrti njene majke, ne navodeći činjenice iz kojih je tužena takvo saznanje mogla izvesno da ima. Ovde se upravo radi o neizvesnosti o smrti primaoca izdržavanja, koja je kao takva, u subjektivnom smislu, neizvestan događaj za obe ugovorne strane. U provedenom postupku takođe je utvrđeno, da nije bilo mana volje kod pok. D. u momentu zaključivanja predmetnog ugovora, jer je ona bila svesna svojih postupaka i posledica svojih postupaka, u kom smislu je tužbeni zahtev tužilaca i bio postavljen.
(Odluka Saveznog suda Gzs. br. 19/99 od 24.6.1999. godine).

PONIŠTAJ TESTAMENTA ZBOG MANA VOLjE
(ČLAN 111. I 112. ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA)
Sud će poništiti testament, ukoliko je zaveštalac više od decenije bolovao od dijabetisa, koji je još pre sačinjavanja testamenta poprimio teži oblik i izazvao druge bolesti - šum na srcu, zapušenje krvnih sudova u celom telu i mozgu, što je dovelo do oduzetosti desne strane tela i jezika bez govorne moći, što je praćeno gubljenjem svesti, zbog čega on nije bio u mogućnosti da izrazi pravu volju u vidu poslednje volje putem testamenta.
Obrazloženje:
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijena presuda otac tužilje G. sada pokojni Ž.K. je sudskim putem ostavio supruzi tuženoj LJ. Zaveštalac je više od 10 godina bolovao od šećerne bolesti koja je još pre sačinjavanja testamenta poprimila teži oblik i izazvala druge bolesti - šum na srcu, zapušenje krvnih sudova u celom telu i mozgu, što je dovelo do oduzetosti desne strane tela i jezika bez govorne moći, a što je sve praćeno gubljenjem svesti. Usled tog teškog zdravstvenog stanja, prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra, zaveštalac nije bio sposoban da izrazi pravu volju u vidu poslednje volje putem testamenta, a ubrzo je umro posle 17 dana od sačinjavanja spornog testamenta. Polazeći od toga nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je zbog mane u izražavanju poslednje volje zaveštaoca sporni testament rušljiv pravni posao (čl. 111. Zakona o obligacionim odnosima). Zbog toga je taj testament pravilno poništen primenom čl. 112. istog zakona i čl. 61. tada važećeg Zakona o nasleđivanju. Tužena neosnovano revizijom pobija navedeni zaključak sudova navodima da je testator, bio čiste svesti u izražavanju poslednje volje i da je zbog toga trebalo saslušati sudiju koji je taj testament sastavio. Ovim navodima revizije u suštini pobija se ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje da testator zbog posledica teške bolesti nije bio u stanju da izrazi svoju poslednju volju u vreme i godinu dana pre sačinjavanja spornog testamenta. Ove navode kao nedozvoljene (čl. 385. st. 3. Zakona o parničnom postupku) Vrhovni sud nije ispitivao.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. broj 1018/97 od 19.11.1997. god.).

NIŠTAVOST UGOVORA
Ugovor zaključen od strane poslovno nesposobne osobe je apsolutno ništav ugovor prema čl. 103. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je tužilac u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora bio poslovno nesposoban, to je zaključeni ugovor apsolutno ništav.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenim činjenicama tužilac je u vreme zaključenja kupoprodajnog ugovora sa tuženim o kupovini nepokretnosti bio poslovno nesposoban, usled čega nije mogao zaključivati sporni kupoprodajni ugovor. Odredbom čl. 103. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon ne propisuje što drugo. Tako poslovno nesposobna osoba ne može zaključivati ugovore, pa s obzirom da je tužilac bio poslovno nesposoban u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji, tako zaključen ugovor je ništav.
(Presuda Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. broj 559/94 od 29.3.1994. god.).

NIŠTAVOST UGOVORA O POKLONU ZBOG GRUBE NEBLAGODARNOSTI
(ČL. 52 ZOO)
Kada poklonoprimac počne da vređa, ponižava i tuče poklonoprimca, to se može okarakterisati kao gruba neblagodarnost, što je razlog da ugovor o poklonu bude ništav.
Obrazloženje:
U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da su tužilja i tuženi BB bili u braku od ......... . godine do ........ . godine i da im se u braku rodilo dvoje dece. Dana 21.7.1997. godine tužilja i tuženi su zaključili ugovor o poklonu spornog stana i isti overili kod Četvrtog opštinskog suda. Nakon zaključenja navedenog ugovora pogoršali su se odnosi između tužilje i prvotuženog, koji su do tada bili skladni, tako što je prvotuženi počeo da vređa, ponižava i tuče tužilju. Tužilja je zbog takvog ponašanja prvotuženog dana 15.5.2001. godine podnela tužbu za razvod braka. Dalje je utvrđeno da je prvotuženi predmetni stan 01.6.2001. godine poklonio kćerki iz ranijeg braka drugotuženoj VV. Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje, a za takvu odluku su dali valjane razloge koje prihvata i Vrhovni sud. Ovo stoga što se ponašanje tuženog BB, nakon zaključenja ugovora o poklonu između njega i tužilje može okarakterisati kao gruba neblagodarnost, imajući u vidu sve okolnosti ovog konkretnog slučaja, što dovodi do zaključka da je prvotuženi takvim svojim ponašanjem grubo povredio pravilo morala i dobrih običaja, pre svega ona na kojima počiva odnos između poklonodavca i poklonoprimca, što je uzrok ništavosti ugovora o poklonu u smislu odredbe čl. 52. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je ugovor o poklonu spornog stana zaključen između prvotuženog i drugotužene ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, jer je isti zaključen nakon što je tužilja podnela tužbu za razvod braka i tužbu za opoziv ugovora o poklonu, što dovodi do zaključka da je postojala namera da se tužilji onemogući povraćaj učinjenog poklona, odnosno stana, pri čemu ovom ugovoru nedostaje osnov, koji se kod dobročinih ugovora sastoji u nameri darivanja,
Iz presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1375/05 od 6.7.2005. godine

STICANjE PRAVA SVOJINE ODRŽAJEM
1. Kako je tužilac zaključio usmeni ugovor o kupoprodaji, koji prema čl. 4. Zakona o prometu nepokretnosti ne proizvodi pravno dejstvo, to njegova državina nije zakonita, pa je za sticanje prava svojine održajem za savesnog držaoca potreban rok od 20 godina.
Obrazloženje:
Tužilac sa pok. prodavcem nije nikada zaključio pismeni ugovor o prodaji sporne nekretnine. Njihov usmeni sporazum ne predstavlja ugovor u smislu čl. 4. Zakona o prometu nepokretnosti, pa kako nema pismenu formu takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Kako tužilac nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine, odnosno pismeni ugovor o kupoprodaji, to njegova državina nije zakonita. U tom slučaju za sticanje prava svojine na tuđoj stvari održajem za savesnog držaoca potreban je rok od 20 godina, kao što predviđa čl. 28. st. 4. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima. S obzirom da ovaj rok od 20 godina nije protekao, jer tužilac drži parcelu od 1985. godine, to nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem.
(Presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. broj 10207/95 od 23.11.1995. god.).

STICANjE SVOJINE OD NEVLASNIKA
(ČLAN 31. ZAKONA O OSNOVAMA SVOJINSKOPRAVNIH ODNOSA)
Savesno lice stiče pravo svojine na pokretnu stvar koju je pribavilo od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine, kao i na javnoj prodaji.

Obrazloženje: Prema odredbi člana 31. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, savesno lice stiče pravo svojine na pokretnu stvar koju je pribavilo uz naknadu od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari, od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za pribavljanje prava svojine, kao i na javnoj prodaji. U konkretnom slučaju vršeno je ispravljanje originalnog broja šasije spornog vozila, što znači da je sporno vozilo izašlo iz državine vlasnika protivno njegovoj volji, te je savesno sticanje isključeno ne samo za prvog sticaoca, već i za sve kasnije sticaoce, pa i za tužioca, kako pravilno zaključuje prvostepeni sud. Ugovor o prodaji vozila je zaključen između tužioca i drugotuženog, što znači da se nije radilo o komisionoj prodaji vozila, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Iz navedenih razloga neosnovano se u reviziji tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. broj 2977/99 od 27.9.2000. godine).


developed by SOFT+ / © Advokat Veljko M. Veličković 2014.